НАША ИЗВИДНИЦА У НАЈВЕЋОЈ КРАШКОЈ УВАЛИ НА СТАРОЈ ПЛАНИНИ Један понор, три излаза Искористили смо минулу јесен, благу и суву, да најзад у то доба године допремо до Понора, једне од природних атракција ове горе. Од села Дојкинци, па макадамским путем према шуми Арбиње, уз реку, поред водопада Тупавица, избијамо високо. У даљини видимо врх Копрен, под копреном магле, и три врха висока преко 2.000 метара: Три чуке, Вражју главу и Миџор. Захује ветрови и шуме, пропланци надолазе ка нама као таласи. А онда, на 1.500 метара изнад нивоа мора, следи спуштање у Понор. У тој великој вртачи река извире, одмах прави водопад и убрзо задуго понире
Текст и фото: Станко Костић
Венац горски дугачак око 530 километара, тешко сагледив. Стара планина простире се у делу југоисточне Србије, а у суседној Бугарској, све до Црног мора, носи име Балкан. Пуно је писано о њеним лепотама, као и биљним и животињским врстама. Прошле године проглашена је за национални парк највишег степена заштите. Видиковци у врлетима Старе планине, још недовољно истражени, нуде задивљујуће погледе. Отварају се пространства шума и трава, изнад којих се у плавичастим даљинама уздижу планински врхови. Велики је број и изворишта, речица. Оне јуре по косама ка сливу Височице и Нишаве, стварајући у планинском кршу неке од најлепших слапова у Србији. Многи од њих још нису ни откривени. До неких, на висинама, у зонама великих снегова, може се доћи само лети и у рану јесен.
Закорачићемо у мали део те нетакнуте природе. – Наш циљ данас је да прођемо тим пределима нетакнуте природе, да направимо добре фотографије на неким изузетним местима, али и да поправимо или заменимо постојећу маркацију на горским путевима и уређеним стазама – каже Драган Новаковић, из Туристичке организације Пирота, наш водич и возач. – Спаваћемо у објекту који је на 950 метара надморске висине. Проћи ћемо поред Тупавице, вероватно најсликанијег водопада на Старој планини, а онда узбрдо возимо до висоравни Клисура... Видећете, да не причам све унапред. У години иза нас јесен је била необично топла, без снега. Људи овог краја кажу нам да не памте такву. Ту климатску побрканост искористили смо да ујесен посетимо и Понор, највећу крашку увалу и једну од великих туристичких атракција Старе планине. Име је добила по речици понорници која извире на једној страни стене, изнад урушеног пећинског свода, у дну вртаче окружене непрегледним травнатим тереном. Живот јој дају воде из окапина и крашких поточића који, сабрани, чине извор. – После водопада ова вода наставља свој кратки пут и губи се, нешто ниже, у другом кречњачком пећинском отвору као понорница – објашњава архитекта Тихомир Обрадовић, члан наше репортерско-туристичке патроле. – Кажу да се после појављује знатно ниже и меша се Дојкинaчком реком.
Низ читаво поље, у страни, уочава се утиснуто корито, сада суво. У њему се, у пролеће, сакупља вода од отопљених снегова. Сада жедно чека нове воде, па да влагом оживи траву по ободима и да цела област дочека стада крава, коза и оваца која сељаци истерују на летњу испашу. Пре десетак година покушали смо да дођемо довде, али су нас омели каљави и клизави путеви, натопљени пролећним кишама. Област је давне 1896. посетио геоморфолог Јован Цвијић. Описује је као затворену депресију која се протеже правцем северозапад-југоисток. Слојеви који су на северним странама, вели, састављени су од табличастог лискуновитог и кварцовитог пешчара. Јужни део, са странама дубоким и до осамдесет метара, које се уздижу изнад дна, састављен је од модрог лапоровитног тријанског кречњака. По Цвијићу, депресија је слична босанско-хецеговачким пољима. Богата је изворима који избијају по свим странама и вијугају кроз раван понора, чинећи поточиће. Они се састављају и формирају кратку речицу понорницу.
УВИС, КА ПОНОРУ
У једном делу нашег пута пратимо ток Дојкиначке реке. Три кладенца скривена су у шумама копренске висоравни. Вода из њих спаја се у један ток који се, нешто ниже, стропоштава са литице високе тридесетак метара. Тако настала река крчи пут кроз крш и недирнуту шуму Арбиње, журећи ка Јеловичкој реци и Височици, па онда Нишавом ка Јужној и Великој Морави и Дунаву, све до Црног мора.
– Сваку планину, па и ову, најбоље је освајати и упознавати долином реке – поучава нас Драган Новаковић. – Река чини крвоток предела, својим током обезбеђује живот и трасира пут од ушћа до изворишта, где су и скривени најлепши пејзажи. На петнаестом километру од изворишта налази се село Дојкинци. Мало планинско село, са кућама од камена, дрвета и блата. Необично лепим, модерно опремљеним планинарским домом газдује Туристичка организација Пирота. Дом има савремену кухињу и купатила, као и смештајни капацитет од 50 лежаја, у двокреветним собама и колективним спаваоницама. У близини је и сеоска продавница. Од Пирота је удаљен око 35 километара, веома погодан за наставу у природи, извиђаче и планинаре. Ту смо преспавали и ујутру наставили ка нашем одредишту. Понор је на око 1.500 метара надморске висине. Граничи се са врховима Копрен и Стражна чука. – До Понора се може стићи трасираном и обележеном планинарском стазом дугом око пет километара. Ми смо изабрали дупло дужи пут – каже Драган Новаковић.
Макадамским путем кренули смо од дома ка шуми Арбиње, пратећи ток реке и путоказ за водопад Тупавица, такође бисер овог дела Србије. После два километара скренули смо десно, пењући се узбрдо путем пробијеним кроз букову шуму. Повремено застајемо да бисмо фотографисали. После седам километара изашли смо на потес Клисура. – Овде ћемо накратко стати – каже Драган. – Треба да заменим стару таблу са путоказима. Ево, спремили смо нову. То је раскрсница. Ово је пут ка врховима Стражна чука и Копрен. Десно се иде за Понор, лево ка видиковцу на 1.750 метара, једном од најлепших у Србији. Ако са тог видиковца погледате у даљину, видећете Копрен, под копреном магле. Ту су и Три чуке, Вражја глава и Миџор, све врхови високи преко 2.000 метара.
Ваздух је резак и влажан, миришу траве. Да није звука Драгановог чекића, тишина би била необично дубока. Онда захуји у корену ветрова, затрепери лишће по ободу шуме букове, прошаране понеком брезом, грмом. Пропланци надолазе ка нама као таласи.
НЕИЗМЕРНОСТ САМОЋЕ
Предах, ужина, па настављамо пут. Убрзо, планина нас суочи са својом ћуди. Пред нама се одједном испречи непрозирни зид магле. Знамо да је иза поље суве траве, без другог растиња, али не може се кроз невидело. Даљине намах нестадоше око нас. Немоћни смо, као оковани. Као да нас природа опомиње да смо ранили пејзаж и тишину звуком мотора од 150 коњских снага, или својим олако схваћеним продирањем у овај „гранични свет”. И за трен постајемо мрва, сламка, ништавни и слаби у ћудљивом беспућу.
Збуњени, изашли смо из аута. Онда опет чаролија: игра ветра, магле и ниске облачности пред нама. Као у Андрићевој причи „Аска и вук”, налик на шарене фигурице из дечијег калеидоскопа поче се указивати пут ка ували. Наизглед негостољубива планина, кроз понегде прозирну завесу магле у даљини, откри се пред нама, срамежљиво, као да невеста малчице подиже свој вео. Неколико минута касније магла се повуче, одлута ка удаљеним кланцима. Пред нама се указа пространо поље полегле жуте траве, под светлошћу познооктобарског сунца. И отвори се поглед ка ували. Џип остављамо на висоравни, испод које се терен валовито спушта ка Понору, средишњој вртачи. До њега долазимо пешке, влажним клизавим путем. Мало повише отвора су клупе за одмор. Поглед са њих усмеравамо на пећински свод. Из отвора у дну чује се хук водопада и жубор воде. То је звук живота овде. Знају то траве, стада, људи. После одмора спуштамо се у вртачу. Стрми путић уводи нас у несвакидашњи призор. Кроз усек у испуцалим стенама пискаво избија вода. Затим, преко камења обраслог маховином, мали водопад. Вода се тако сурвава у кратки поток који нестаје под сводом пећине, у красу.
– Рекох вам, овдашњи тврде да се та вода поново јавља у селу Брлог, испод Дојкинаца, само њој знаним путевима – понавља Тихомир Обрадовић.
Освежен хладном изворском водом, наш трочлани тим наставља своје истраживање по старопланинским стазама. Знамо да нова издања и празне странице чекају.
Пре десетак година, на истом овом путу срели смо човека са стадом коза. Опоменуо нас је да је пут лош и да до Понора не можемо аутом него само пешке. Требало нам је више сати хода за одлазак и повратак у Дојкинце. Тада то нисмо могли, па смо оставили „за неку другу прилику”. Али, ето, та друга прилика се ипак створила. Нисмо ни осетили како је проминула деценија. – Шта да кажем, све нас мање има у селу. Остали само ми стари, док су млади отишли у Пирот, Ниш, Београд. Изуче школе, тамо се запосле, а онда за све ово, због тамошњих обавеза, забораве. Дођу понекад, обично преко лета – причао нам је тада стари пастир. Лик његов забележен је на нашим фотографијама. – Некад овде ниси могао да догледаш огромна стада оваца. Сад је остало мало. По неколико коза и оваца, у старим домаћинствима. Врати се понеки пензионер. У село једном недељно дође доктор из града, колима, и донесе лекове. Почели су неки млади људи да обнављају куће за туристе. Долазе на дан-два. Лепо је кад видиш људе и са њима поразговараш. Биће ваљда боље.
Старац је тада уздахнуо и загледао се у даљину, можда ону описану у роману Сто година самоће. Онда нам је препоручио да свакако посетимо водопад Тупавица, у околини села. Учинисмо тако, посведочиће фотографија.
***
Помоћ
Пошто су ови предели још недовољно истражени и пуни изненађења, обратили смо се за помоћ Туристичкој организацији у Пироту. Она нам је обезбедила теренско возило и возача. Тако је са нама пошао Драган Новаковић. Ова Туристичка организација учинила је много да се старопланински бисери природе приближе посетиоцима. Поменимо рад на обележавању стаза ка овим скривеним природним лепотама.
***
Изненађења
– Пошао сам намеран да уживам и учим како то природа, водом, у тишини, гради облике и статичке композиције невероватних колорита – каже наш сапутник Тихомир Обрадовић, архитекта. – Али, уистину, нисам ни слутио какву ћу лепоту видети и доживети на овом необичном месту.
Венац горски дугачак око 530 километара, тешко сагледив. Стара планина простире се у делу југоисточне Србије, а у суседној Бугарској, све до Црног мора, носи име Балкан. Пуно је писано о њеним лепотама, као и биљним и животињским врстама. Прошле године проглашена је за национални парк највишег степена заштите. Видиковци у врлетима Старе планине, још недовољно истражени, нуде задивљујуће погледе. Отварају се пространства шума и трава, изнад којих се у плавичастим даљинама уздижу планински врхови. Велики је број и изворишта, речица. Оне јуре по косама ка сливу Височице и Нишаве, стварајући у планинском кршу неке од најлепших слапова у Србији. Многи од њих још нису ни откривени. До неких, на висинама, у зонама великих снегова, може се доћи само лети и у рану јесен. 
– Наш циљ данас је да прођемо тим пределима нетакнуте природе, да направимо добре фотографије на неким изузетним местима, али и да поправимо или заменимо постојећу маркацију на горским путевима и уређеним стазама – каже Драган Новаковић, из Туристичке организације Пирота, наш водич и возач. – Спаваћемо у објекту који је на 950 метара надморске висине. Проћи ћемо поред Тупавице, вероватно најсликанијег водопада на Старој планини, а онда узбрдо возимо до висоравни Клисура... Видећете, да не причам све унапред. 
У години иза нас јесен је била необично топла, без снега. Људи овог краја кажу нам да не памте такву. Ту климатску побрканост искористили смо да ујесен посетимо и Понор, највећу крашку увалу и једну од великих туристичких атракција Старе планине. Име је добила по речици понорници која извире на једној страни стене, изнад урушеног пећинског свода, у дну вртаче окружене непрегледним травнатим тереном. Живот јој дају воде из окапина и крашких поточића који, сабрани, чине извор.
– После водопада ова вода наставља свој кратки пут и губи се, нешто ниже, у другом кречњачком пећинском отвору као понорница – објашњава архитекта Тихомир Обрадовић, члан наше репортерско-туристичке патроле. – Кажу да се после појављује знатно ниже и меша се Дојкинaчком реком.
У једном делу нашег пута пратимо ток Дојкиначке реке. Три кладенца скривена су у шумама копренске висоравни. Вода из њих спаја се у један ток који се, нешто ниже, стропоштава са литице високе тридесетак метара. Тако настала река крчи пут кроз крш и недирнуту шуму Арбиње, журећи ка Јеловичкој реци и Височици, па онда Нишавом ка Јужној и Великој Морави и Дунаву, све до Црног мора.
На петнаестом километру од изворишта налази се село Дојкинци. Мало планинско село, са кућама од камена, дрвета и блата. Необично лепим, модерно опремљеним планинарским домом газдује Туристичка организација Пирота. Дом има савремену кухињу и купатила, као и смештајни капацитет од 50 лежаја, у двокреветним собама и колективним спаваоницама. У близини је и сеоска продавница. Од Пирота је удаљен око 35 километара, веома погодан за наставу у природи, извиђаче и планинаре. Ту смо преспавали и ујутру наставили ка нашем одредишту. Понор је на око 1.500 метара надморске висине. Граничи се са врховима Копрен и Стражна чука. 
– До Понора се може стићи трасираном и обележеном планинарском стазом дугом око пет километара. Ми смо изабрали дупло дужи пут – каже Драган Новаковић.
– Овде ћемо накратко стати – каже Драган. – Треба да заменим стару таблу са путоказима. Ево, спремили смо нову. То је раскрсница. Ово је пут ка врховима Стражна чука и Копрен. Десно се иде за Понор, лево ка видиковцу на 1.750 метара, једном од најлепших у Србији. Ако са тог видиковца погледате у даљину, видећете Копрен, под копреном магле. Ту су и Три чуке, Вражја глава и Миџор, све врхови високи преко 2.000 метара. 
Предах, ужина, па настављамо пут. Убрзо, планина нас суочи са својом ћуди. Пред нама се одједном испречи непрозирни зид магле. Знамо да је иза поље суве траве, без другог растиња, али не може се кроз невидело. Даљине намах нестадоше око нас. Немоћни смо, као оковани. Као да нас природа опомиње да смо ранили пејзаж и тишину звуком мотора од 150 коњских снага, или својим олако схваћеним продирањем у овај „гранични свет”. И за трен постајемо мрва, сламка, ништавни и слаби у ћудљивом беспућу.
Џип остављамо на висоравни, испод које се терен валовито спушта ка Понору, средишњој вртачи. До њега долазимо пешке, влажним клизавим путем. Мало повише отвора су клупе за одмор. Поглед са њих усмеравамо на пећински свод. Из отвора у дну чује се хук водопада и жубор воде. То је звук живота овде. Знају то траве, стада, људи. После одмора спуштамо се у вртачу. Стрми путић уводи нас у несвакидашњи призор. Кроз усек у испуцалим стенама пискаво избија вода. Затим, преко камења обраслог маховином, мали водопад. Вода се тако сурвава у кратки поток који нестаје под сводом пећине, у красу.
– Шта да кажем, све нас мање има у селу. Остали само ми стари, док су млади отишли у Пирот, Ниш, Београд. Изуче школе, тамо се запосле, а онда за све ово, због тамошњих обавеза, забораве. Дођу понекад, обично преко лета – причао нам је тада стари пастир. Лик његов забележен је на нашим фотографијама. – Некад овде ниси могао да догледаш огромна стада оваца. Сад је остало мало. По неколико коза и оваца, у старим домаћинствима. Врати се понеки пензионер. У село једном недељно дође доктор из града, колима, и донесе лекове. Почели су неки млади људи да обнављају куће за туристе. Долазе на дан-два. Лепо је кад видиш људе и са њима поразговараш. Биће ваљда боље.
